Već dugo vremena se premišljam da napišem jedan veoma iskren "članak" o radu na kruzeru, ali nikako da se nakanim. Kad ono međutim, danas, iz meni ne poznatih razloga to ću stvarno i uraditi. Zbog čega? Pa uglavnom mi je dosadno, i želim da podelim to iskustvo sa vama, običnim smrtnicima. Šalim se, naravno. Želim da vam opišem ovo iskustvo, da vas motivišem/demotivišem da odete/ne odete :)
Priča ima klasičan uvod, dobar momak iz Srbije koji nema para, a hteo bi nesto da zaradi.
DEO I
Pripremanje za intervju, ambasada, garantno pismo:
"Pare, pare trebaju mi pare. Pare, pare, pare nema", to su otprilike bile sve misli koje su mi se vrtele po glavi dok sam kovao surovi plan kako doći do njih. "Najbrže zaraditi dosta para,hmmm...guglaj...hm inostranstvo,nije loše, rad u americi 2000 evra, nemam toliko....hm....RAD NA BRODU".
Zainteresovao sam se, zbilja sam se zainteresovao za tu priču. Za razliku od mnogih koji pričaju, stvaro sam rešio da idem,ali imao sam par manjih sitnica koje su me ometale.
Budžet 0 dinara.
Nemam pasoš, ni novu ličnu.
Ok, sve sam bacio na papir i shvatio sledeće:"Fali mi svega hiljadu evra".
Prvi korak u celoj akciji jeste pasoš. Zajmim 3000 dinara za pasoš, još 1000 dinara za novu ličnu kartu. Pravac MUP. Tamo, kao što svi znate, raj na zemlji. Ljudi ispred kancelarija, vedri nasmejani čekaju svega po par minuta, dok ih veoma raspoložene,mlade, prelepe devojke ne prozovu da uđu. Svi službenici puše zlatni Winston 100`s, koji je negde u rangu sa lakim drogama,jer izgleda jedio on deluje na njih.
Sledeći korak, prijavljivanje u agenciju. Raspitam se, saznam šta i kako treba da uradim. Odem do jedne agencije, prijavim se za ok poziciju i ništa. Čekam.Čekam. Čekam. Nikako da dočekam. Jebeš ti ovu priču, mora da postoji neka alternativa. Pronadjem drugu agenciju koja šalje "odmetnike" na kruzere, i u nadi da ću malo čekati, apliciram i kod njih. Međutim, ovde je sve nekako MALO drugačije.
Potrebno je da prođem psiho-test, test engleskog,narko test,lekarski pregled, trening u konobarisanju(makar sam ja tako mislio), dizanje 100 kila iz benča, 20 zgibova, opersko pevanje, programiranje u JAVI, itd. Ok, malo samo preterao, ne traže ovaj trening u konobarisanju.
Posle kraćeg intervijua sa čovekom čija se frizura opušteno može porediti sa grivom,situacija je sledeća. Dobio sam poziciju Assistent Buffet Stewarda. "A,šta mislite? Jesam li baja li šta? Malo li je? Izađem u grad, priđem ribi i kažem:"Ćao mačko, ja sam ASBFS". Heheh smešno.
...Assistent buffet steward. To vam je ,prijatelji, najniža pozicija u Restoran department-u, pa vi vidite. Ali, prihvatam je, nemam iskustva kao konobar i to je maximalno što su momci mogli da mi ponude.To jest, njima je u interesu da me pošalju na tu poziciju, jer druge nema.
Sledeći korak je razgovor sa recruitment managerom, Sorbijem. Legenda Princess cruises-a.Evo,dok kucam njegovo ime, krv mi se ledi, dlake mi se dižu, a srce počinje sve jače i jače da pumpa. "Sorbi,Sorbi", ime mi i dalje odzvanja u glavi. Satana lično, demon, ko zna koliko je taj ljudi odbijo na intervijuu,koliko li je teških pitanja postavio, koliko li je nepismenih filipinaca sa grane skinuo, srpskih duša slomio...Sećam se, svi su strahovali od njega. Glasine, glasine su čudo...
Međutim, zdrava razum ukazuje na sledeće:"Znaš engleski, pristojno izgledaš, dovoljno si sposoban. Njima treba đuture robota koji će da rade na brodu,tako da relax ! " I naravno, bio sam upravu.
Posle nekog vremena, dođe taj i taj famozni intervju sa Sorbijem. Hotel Hajat.. Nas 40-ak čekamo ispred kancelarije. Svi se obukli kao da smo milioneri ili neki top menadžeri. ljudi nas u čudu gledaju, a mi veselnici idemo da konabarišemo. Da nam sve istresu nemamo ni za kikiriki.
Ja sako pozajmio od druga, "patikocipele" od brata. Ali kako sam počeo da pričam sa ljudima sve mi je postalo jasno :) Nisam jedini, skoro SVI su pozajmili odela.
Jedan momak pored mene me konstantno zove na cigaretu,jednu za drugom. Samo čadimo. Frka mu pa da mu treba društvo da olakša dušu. Dok sam mu pušio pljugu po pljugu u WC-u, čovek se neprekidno izuvao i žalio na cipele. Kaže tesne, ubijaju, rođak nosi 2 broja manje.Maler.
Prozivka je uveliko počela i ljudi su već prebledeli. Uđu,budu nekih 10-15 min i svi izađu sa ogromnim osmehom. Prošao sam ili prošla sam(toga je nažalost bilo samo par puta,nema devojaka),to je jedino što se moglo čuti. Iako je 20 ljudi ušlo i svih 20 ljudi dobilo posao neki i dalje nisu bili sigurni da će proći. Ne znam kako misle da neće proći,ali sve je moguće.
I negde pred sami kraj prozivaju mene, konačno. Kada unutra nema gosn. Sorbija, već neki italijan koji priča engleski sa itelijanskim akcentom, uglavnom koristeći pravilo "Čitaj kao što je napisano".
Ja, neverujem. Moj engleski je za njega pojam(inače engleski mi je baš dobar).
Pogleda me čovek, pita me: "Hoćeš li ti možda da ideš kao Bar steward (čini mi se da se tako zove), ali moraćeš da čekaš makar 6 meseci." "Neka hvala gospodine, želim da idem što pre". "Ok. Prošao si".
Lol.
P.S.
Napisaću još par što kraćih tekstova kako bih makar pokušao da vam opišem jedno neopisivo iskustvo
Priča ima klasičan uvod, dobar momak iz Srbije koji nema para, a hteo bi nesto da zaradi.
DEO I
Pripremanje za intervju, ambasada, garantno pismo:
"Pare, pare trebaju mi pare. Pare, pare, pare nema", to su otprilike bile sve misli koje su mi se vrtele po glavi dok sam kovao surovi plan kako doći do njih. "Najbrže zaraditi dosta para,hmmm...guglaj...hm inostranstvo,nije loše, rad u americi 2000 evra, nemam toliko....hm....RAD NA BRODU".
Zainteresovao sam se, zbilja sam se zainteresovao za tu priču. Za razliku od mnogih koji pričaju, stvaro sam rešio da idem,ali imao sam par manjih sitnica koje su me ometale.
Budžet 0 dinara.
Nemam pasoš, ni novu ličnu.
Ok, sve sam bacio na papir i shvatio sledeće:"Fali mi svega hiljadu evra".
Sledeći korak, prijavljivanje u agenciju. Raspitam se, saznam šta i kako treba da uradim. Odem do jedne agencije, prijavim se za ok poziciju i ništa. Čekam.Čekam. Čekam. Nikako da dočekam. Jebeš ti ovu priču, mora da postoji neka alternativa. Pronadjem drugu agenciju koja šalje "odmetnike" na kruzere, i u nadi da ću malo čekati, apliciram i kod njih. Međutim, ovde je sve nekako MALO drugačije.
Potrebno je da prođem psiho-test, test engleskog,narko test,lekarski pregled, trening u konobarisanju(makar sam ja tako mislio), dizanje 100 kila iz benča, 20 zgibova, opersko pevanje, programiranje u JAVI, itd. Ok, malo samo preterao, ne traže ovaj trening u konobarisanju.
Posle kraćeg intervijua sa čovekom čija se frizura opušteno može porediti sa grivom,situacija je sledeća. Dobio sam poziciju Assistent Buffet Stewarda. "A,šta mislite? Jesam li baja li šta? Malo li je? Izađem u grad, priđem ribi i kažem:"Ćao mačko, ja sam ASBFS". Heheh smešno.
...Assistent buffet steward. To vam je ,prijatelji, najniža pozicija u Restoran department-u, pa vi vidite. Ali, prihvatam je, nemam iskustva kao konobar i to je maximalno što su momci mogli da mi ponude.To jest, njima je u interesu da me pošalju na tu poziciju, jer druge nema.
Sledeći korak je razgovor sa recruitment managerom, Sorbijem. Legenda Princess cruises-a.Evo,dok kucam njegovo ime, krv mi se ledi, dlake mi se dižu, a srce počinje sve jače i jače da pumpa. "Sorbi,Sorbi", ime mi i dalje odzvanja u glavi. Satana lično, demon, ko zna koliko je taj ljudi odbijo na intervijuu,koliko li je teških pitanja postavio, koliko li je nepismenih filipinaca sa grane skinuo, srpskih duša slomio...Sećam se, svi su strahovali od njega. Glasine, glasine su čudo...
Posle nekog vremena, dođe taj i taj famozni intervju sa Sorbijem. Hotel Hajat.. Nas 40-ak čekamo ispred kancelarije. Svi se obukli kao da smo milioneri ili neki top menadžeri. ljudi nas u čudu gledaju, a mi veselnici idemo da konabarišemo. Da nam sve istresu nemamo ni za kikiriki.
Ja sako pozajmio od druga, "patikocipele" od brata. Ali kako sam počeo da pričam sa ljudima sve mi je postalo jasno :) Nisam jedini, skoro SVI su pozajmili odela.
Jedan momak pored mene me konstantno zove na cigaretu,jednu za drugom. Samo čadimo. Frka mu pa da mu treba društvo da olakša dušu. Dok sam mu pušio pljugu po pljugu u WC-u, čovek se neprekidno izuvao i žalio na cipele. Kaže tesne, ubijaju, rođak nosi 2 broja manje.Maler.
Prozivka je uveliko počela i ljudi su već prebledeli. Uđu,budu nekih 10-15 min i svi izađu sa ogromnim osmehom. Prošao sam ili prošla sam(toga je nažalost bilo samo par puta,nema devojaka),to je jedino što se moglo čuti. Iako je 20 ljudi ušlo i svih 20 ljudi dobilo posao neki i dalje nisu bili sigurni da će proći. Ne znam kako misle da neće proći,ali sve je moguće.
I negde pred sami kraj prozivaju mene, konačno. Kada unutra nema gosn. Sorbija, već neki italijan koji priča engleski sa itelijanskim akcentom, uglavnom koristeći pravilo "Čitaj kao što je napisano".
Ja, neverujem. Moj engleski je za njega pojam(inače engleski mi je baš dobar).
Pogleda me čovek, pita me: "Hoćeš li ti možda da ideš kao Bar steward (čini mi se da se tako zove), ali moraćeš da čekaš makar 6 meseci." "Neka hvala gospodine, želim da idem što pre". "Ok. Prošao si".
Lol.
P.S.
Napisaću još par što kraćih tekstova kako bih makar pokušao da vam opišem jedno neopisivo iskustvo
No comments:
Post a Comment