I polecemo...Ruta je određena. Beograd - Frankfurt - Miami.
Imam 25 godina, prvi put treba da letim avionom, prvi put na aerodromu. Karta je rezervisana, sve što treba da uradim jeste da pokazem svoj pasoš, i to je to. Koliko god naš aerodrom Nikola Tesla bio mali i bedan, zbunio sam se, Nisam baš znao kako funkcioniše procedura sa prtljagom, niti kuda treba da prođem, ali srećom išao sam sa jednim momkom iz Beograda koji je već imao neko iskustvo.
Prosli smo rampe, kontrole, pretrese i naravno, let kasni. Extra, LET KASNI! Prema predviđenom planu mi imamo svega jedan sat da, od kada sletimo u Frankfurtu, pretrčimo na avion do Miami-a. SAT VREMENA. TO JE JEDAN OD NAJVECIH AERODROMA u Evropi! Optimizam je i dalje bio tu,na mojoj strani, koliko god to nerealno bilo. I posle nekih 45 minuta, krećemo. Prvi put u životu letim. Kakav JEBENI OSEĆAJ. Predivno, prelepo, moćno, zaista ne mogu da pronadjem reč koja bi to najpribližnije opisala. Kako smo se odlepljivali od Srbistana, i kada smo se "popeli" iznad oblaka, izgubio sam kontakt sa stvarnošću. Imao sam utisak da sanjam, kao da je svaki delić tela počeo da luči endorfin. Jebote, nalazim se iznad oblaka i sve je tako sitno i nebitno. Zaista, neverovatno, osećaj koji ne smete propustiti.
I posle 2-3 sata, ni sam se više ne sećam, sleteli smo u Frankfurt. Možda zvuči neverovatno ali Nemačka mi je u tom trenutka izgledala baš onako kako sam je zamišljao. Siva, kišovita, fabrike na sve strane, u neku ruku depresivna.... A na aerodromu, A NA AERODROMU JEBENIH AVIONA KOLIKO NISAM VIDEO NI NA FILMOVIMA. Nema im kraja!! Ogromni,novi, uzleću i sleću bez jebene pauze. U trenutku mi je sve to bilo ne pojmljivo. Ljudi ima kao mrava, samo prolaze. I turaka, rusa, amerikanaca, turaka, 2 srbina, nemaca, kineza, turaka, ma ljudi ima čega hoćete. I turaka.
Najmutnije od svega su mi bile "pušionice". Ne, to nisu mesta gde dobijate oralni sex, već staklene prostorije u kojim sme da se puši, duvan. Nekako ti bude neprijatno kada zapališ pljugu, kao da si narkoman,imaš utisak da te svi gledaju...
Kao što već rekoh, kasnili smo u najavi. I da smo stigli na vreme, za sat vremena nije moguće promeniti let na tom aerodromu. Mislim da su nas planski sjebali. Što, ni sam ne znam...Verovatno jeftinije košta kada menjamo više aviona.
Jurili smo po šalterima na kojima rade napucane ribetine i po neki pripadnik gej populacije, da bismo konačno došli do rešenja. Ruta je promenjena. Idemo do New Orleans-a, pa odatle isto veče u Miami. Koliko sam se iznervirao zbog kašnjenja, toliko sam srećan jer ću leteti duže.
I posle par sati smaranja, šetanja po aerodromu, razgledanja, kočenja krećemo. Opet let. Ali ovaj put idemo onim VELIKIM, prekookeanski avionom, mislim da je bio Boing 747, a možda je bio 737, ne znam...Nije ni bitno. Ljudi, znate vi kako ta zver hvata zalet pre nego što uzleti. Fenomenalno.
Kročio sam na Američko tlo. Ušao sam u Ameriku. Mislim da u trenutku nisam ni bio svestan gde se nalazim.. Naravno, kada su videli da samo iz Srbistana, proveravali su nas malo duže,ali ništa strašno. Bili smo čisti kao suza. :) A aerodorom...slika govore više nego 1000 reči...
Jurio sam kao kreten po aerodromu da zavšim se "papire" za sledeći let, ne bih li stigao na ukrcavanje. Iako sam sve odradio kako je trebalo,nisam mogao da prođem rampu. Nešto nije bilo ok, više ni sam nemam predstavu šta. Momak koji je putovao samnom prolazi, i nastavlja put.
Ja ostajem sam. U Americi. Sam. Nigde nikoga poznatog. 100 dolara u džepu. Brod se sutra ukrcava i iskrcava u Majamiju. Ako zakasnim, najkraće rečeno NAJEBAO sam. Baš mi je bilo frka, mozak radi 200 na sat. Šta sad?
Setio sam se da su nam dali broj telefona, na koji treba da se javljamo u slučaju problema. Okrenuo sam i javio mi se neki jako poznat glas. Zvučao je BUKVALNO ovako:
Posle par sati Apu mi je rezervisao sobu u Hotelu Sheraton. Mnogo smo se natezali i uložili smo baš puno energije da se sporazumemo, ali vredelo je. Hotel je odmah tu, pored aerodroma, i mogu vam reći, baš je dobar. Ali baš.
Namestio sam telefon da zvoni, javio sam recepciji da me bude, legao u krevet i kako bi mi, Srbi rekli:"Zaspao kao zaklan"....I naravno ujutru se probudio pre svega.
U poverenju, nije mi bilo jasno kako sam tako lako zaspao obzirom da mi je baš bilo frka da ne propustim let............
No comments:
Post a Comment